Pelion – planinski đerdan uvezan železom

Tesalija, plodna centralnogrčka ravnica završava se na istoku planinom i regijom Pelion, poluostrvom u obliku udice koje, zahvatajući vode Egeja svojim zavojitim kopnom, kao vedrom, formira zaliv Volosa i planinsko-morski mikrokosmos, omiljen i leti i zimi. Grcima posebno drag, jer nudi mogućnost mirnog odmora za one koji tokom turističke sezone drugima pružaju odmor na raznoraznim krajevima ove zemlje, Pelion zavređuje svaku pažnju – jesenju, prolećnu i letnju, pa čak i zimsku, sa svojim skijaškim centrom Agriolefkes na bezmalo 1400 metara.

Način na koji izaberemo da otkrivamo ovo brdovito poluostrvo reći će nam nešto i o nama samima – da li želimo da to bude tradicionalno i zahtevno jahanje konjima i magarcima, avanturističko planinarenje niz vodopade i rafting brzacima, ili pak adrenalinom nabijeno probijanje džipovima i drugim moćnim četvorotočkašima. Koji god način da izaberemo, biće nam neophodno strpljenje da obiđemo njegova razuđena sela, kaskadno raspoređena na prisojnoj, Egeju okrenutoj, ili osojnoj, zalivu naklonjenoj strani.

Pelion se vezuje za antički period, kao nepristupačno, gustim šumama obraslo područje u kojem žive mitska bića, od kojih je najznačajnije pominjanje kentaura Hirona, najplemenitijeg među svojim sojem antropomorfnih konja, koji je bio učitelj Jasonu, Ahileju, Tezeju i Herakleu. Nepristupačan je Pelion i ostao; gustim lugovima obrastao, pružao je izvrsni zaklon za ubogo stanovništvo koje se u njegova brda povlačilo od otomanskog zuluma i globe. Napuštajući prometne luke i bogate obale, narod se sklanjao u teško pristupačna mesta, silazeći do obale tek na kratko da proda kestenje, sir, ovčije kože i tekstil. Dolaskom industrijskih proizvoda, lokalno stanovništvo je izgubilo primat u proizvodnji i trgovini, te su mnogi emigirali za Egipat, gde su se značajno obogatili. Svedočanstva o tim migracijama i uspesima na drugom kontinentu pružaju seoske palate u neoklasičnom stilu, danas često muzeji ili zgrade opštine. Stoga je celo poluostrvo premreženo brojnim pešačkim stazama, nekim kaldrmisanim, nekim tek međašima označenim, koje vode do mnogih sitnih uvala gde se užurbano trgovalo pre povratka u sigurnost nadmorskih visina. Na onim kaldrmisanim, kaskadnim, posebna pažnja se posvećivala dubini nogostopa od skoro jednog metra, jer je toliko neophodno natovarenoj životinji da ukoči. Danas ti uglačani drumovi predstavljaju izvrsnu priliku da se „izgubite” u zelenilu, gledajući ka otvorenom moru (posebno je zavodljiva kružna tura Pouri, zbog mnoštva mostova od kamenih lukova koji se usput pojavljuju).

Pelion je sinonim za planinsku prugu uskog koloseka, projektantsko-izvođački biser iz XIX veka, koji je povezao ova brojna rasuđena planinska sela, simbolički potvrđujući zanos trenutaka oslobođenja od zavojevača putem jasne modernizacije i izgradnje moderne nacije i države. Širina koloseka od tek 60 centimetara i lokomotive sa kraja XIX veka koje i danas voze, čine ovaj način prevoza ujedno i turističkom atrakcijom, naročito deonicu Ano Lechonia – Mileai, koja je zbog kamenih i čeličnih mostova posebno zanimljiva. Jedan od glavih inženjera na ovoj pruzi bio je Italijan Edvard de Kiriko, otac čuvenog slikara Đorđa de Kirika, koji je uz oca deo detinjstva proveo u ovim predelima, uz prugu. Taj sentiment je ovekovečen prizorima parnjače u mnogim njegovim slikama (Piazza d’ Italia, The Anxious Journey, The Soothsayer's Recompense). Pruga je narodu Peliona omogućila vezu sa gradom Volos, ali i svojevrsnu alternativnu autostradu, jer po pruzi meštani često voze automobile, tvrdeći da im je takav izbor trase sigurniji i pouzadniji, a na pitanja šta rade kada naiđu na lokomotivu, odgovaraju da se nekako snađu, jer poznaju mašinovođu.

Pelion je poznat po seoskim trgovima, izrazito prijatnim centrima mesta na kojima se nalaze nezaobilazni kafe, bakalnica i veliki platan u sredini, od kojih su najstariji i najveći u mestima Agias Paraskevis (1200 godina) i Kissos (800 godina). Gorka kafa sa lokumom pod takvim platanima, uz neograničene poglede ka Volosu ili otvorenom moru su prava poslastica i prilika da se naprave jedinstvene razglednice, ali i uživa u lokalnom ponosu i neskrivenoj brizi meštana prema ovom ekološkom nasleđu. Ako ste u mestu Kissos, svakako posetite crkvu Agia Marina, sa izvanrednim enterijerom i zavidnom lokacijom, za koju će vam meštani tvrditi da je jedna od najstarijih crkava u neprestanoj upotrebi, sve od 1650. godine kada su je sagradile tri generacije jedne seoske porodice.

Posebno su prijatna i zbog svojih lavirint-ulica zavodljiva sela Makrinitsa i Portaria, koja se nalaze tek iznad Volosa. Tokom otomanske vladavine, viđeniji Turci su gradili vikendice u ovim brdskim selima, kako bi izbegli gradsku letnju žegu i vrevu tokom nesnosnih julskih i avgustovskih vrućina u kotlini. Sjaj kolonijalnih vila, okruženim senovitim baštama, oleandrima i zimzelenim drvećem, sa osvežavajućim bunarima i danas pružaju tu mogućnost. Ukoliko ste na proputovanju kroz ovaj deo Grčke, svakako prenoćite u jednom od ovih sela, neće biti potrebe za klima uređajima. Poseban ugođaj se pruža ukoliko se nedeljom, ranom zorom prošetate po centru, pa uz zvuke liturgije i prizore kamena, od kojeg je sve ovde sagrađeno, steknete svojevrsan vizantijski ugođaj, koji ne traje dugo, tek do prvog upaljenog televizora na nekoj terasi, ali uprkos tome je spektakularan.

Grčka je poznata po velikom broju divljih lekovitih i gastronomskih biljaka, a poluostrvo Pelion kao mesto najveće koncentracije svih njenih 1000 endemskih i 6000 registrovanih vrsta. Zato ne čudi da su gozbe u ovom kraju vezane za upotrebu lokalnih začina i recepata njima prilagođenih. Sve što budete probali će verovatno biti izvrsno, jer su Grci posebno osetljivi na hranu i baštine tradiciju dobrog ugostiteljstva, ali je ovde posebno dobar spetsofai – kuvano jelo nalik bećar paprikašu sa lokalnim kobasicama, ali obogaćeno lokalnim travama. Piće je nezaobilazni tsipouro, uz koji uvek stiže i mikro meze – nekoliko maslina, komad ribe. Najstariji kafe u Grčkoj, otvoren 1785. godine, nalazi se ovde, u malo pozantom selu Lafkos.

Obale Peliona počinju gde se njegove litice survaju u Egej, ostavljajući tek stidljiv pojas peska na kojem se možete smestiti. Ovakav izgled plaža priziva geografsku monumentalnost u svaki trenutak proveden na plaži, jer neposredno osećate planinsko prisustvo, čak i kada plivate ka otvorenom moru. Ovo se najsnažnije može doživeti na plažama Fakistra i Potistika, Tsakarada i Damouchari. Poslednje dve su i svojevrsni mikro zalivi, sa odgovarajućim tavernama i veoma prijatnim koloritom, nastalim spojem šuma i Egeja. Na plaži Damuchari je delimično sniman i film Mamma Mia, jer se nalazi blizu Sporada (Skopelosa), gde je bila glavna filmska lokacija, na šta će vas lokalni svet s ponosom podsetiti.

Pelion nudi mnoštvo izazova i prilika za istraživanje i uživanje, bilo da su to sportovi u prirodi ili pak vizantijski luksuz oličen u crkvama i arhitekturi, bilo da je isplovljavanje iz malih mesta vološkog zaliva ili pijuckanje kafe ili pića ispod viševekovnih platana u centrima raštrkanih kaskadnih sela. Posebno je zadovoljstvo pronaći lokal koji gleda na trase trajekta Volos-Skijatos, te u sumrak i mladu noć pratiti svetla ovih neophodnih mehaničkih morskih mastodonta, sećajući se pesme Itaka Konstantina Kavafija:

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.

I mnogo letnjih jutara da bude

kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –

ući u luke, prvi put viđene […]

(prevod Ksenija Maricki Gađanski)

Predlog za gledanje: Učiteljica s plavom kosom, film sniman na Pelionu

Predlog za čitanje: Kameni lučni mostovi Grčke

Predlog za slušanje: Giannis Paulopoulos – Meres tou kalokairiou

Autor: Miloš Ničić