Vozom za Kišinjev (drugi deo)

...Iako je do polaska ostalo dvadesetak minuta, voza nigde na vidiku. Ipak, tek što je napetost na peronu dostigla vrhunac, tačno u 19 časova pojavljuje se plava kompozicija. U ushićenim putnicima budi se nagon za zauzimanjem mesta i formiraju se redovi za ulazak u vagone. Sveža sećanja na duple rezervacije u vozovima na barskoj pruzi nam daju vetar u leđa i obezbeđuju pol poziciju pri ukrcavanju... (pročitajte kompletan prvi deo putopisa)

Kucnuo je čas – pisak pištaljke i voz lagano kreće na sever kroz industrijska predgrađa Bukurešta. Sledi vežba u nameštanju ležajeva pošto se „krevetnina“ dobija uredno zapakovana u kesama. Nakon sat vremena putovanja u vagone prodire miris koji nedvosmisleno ukazuje da voz prolazi kroz Ploešti, centar rumunske naftne industrije. U vagonu postoje samo dve utičnice na hodniku, a od bežičnog interneta ni traga ni glasa pa se većina putnika stoga odlučuje za raniji odlazak na počinak. Putuje se kao nekada – uz kloparanje voza, slabo svetlo lampe pored ležaja i knjigu. Uz takvu zabavu putnici tonu u san, a naš voz se lagano probija kroz rumunsku noć. Pruga do Jašija predstavlja jednu od glavnih u Rumuniji te je u prilično dobrom stanju što čitavim putem omogućava pristojnu brzinu i mirnu vožnju.

Ako nekoga slučajno nije probudila zamena lokomotiva u Jašiju (od Jašija do granice pruga nije elektrifikovana te na čelo voza dolazi dizel lokomotiva), ulogu budilnika oko 3:30 spremno preuzimaju rumunska carina i granična policija. Nakon kontrole voz nastavlja dalje i prelazi most preko reke Prut koji je projektovao Gistav Ajfel. Most spaja dve varoši istog naziva u Rumuniji i Moldaviji – Ungeni. Moldavska granična kontrola je temeljnija, ali prilično brza i profesionalna dok je za faktor iznenađenja zadužena gospođa u plavoj uniformi koja vrši sanitarno – epidemiološku kontrolu. Ekspresnim utvrđivanjem da je voz bez kliconoša, preskačemo još jednu prepreku za ulazak u Moldaviju.

Ostala nam je samo ona sa početka priče – širina koloseka. U pograničnom delu su paralelno vođeni standardni i široki kolosek, ali je dalje u Moldaviji samo široki, te lokomotiva vuče voz u radionicu pod vedrim nebom gde će se obaviti zamena kolica. Brojni radnici se brzo daju u akciju, kompozicija se rastavlja i vagoni postavljaju na dizalice. Putnici u krajnjim odeljcima vagona biće počašćeni iznenadnom posetom majstora koji će u par brzih pokreta skloniti ćilimče i izvaditi tri komada nečega što liči na ogromnu čiviju koja drži vagon i kolica na okupu. Nakon toga sledi malo drmusanja i neobičnih zvukova ali se čitava operacija završava za nešto manje od dva časa te smo spremni za pohod širokim kolosekom. Jedinu potencijalnu neprijatnost može da predstavlja činjenica da su toaleti zaključani tokom zamene kolica. Kako je voz kratak na čelo dolazi dizel lokomotiva - manevarka češke proizvodnje serije ChME3 koja je prisutna širom bivšeg istočnog bloka.

Već je svanulo, a nas čeka još oko tri časa putovanja do moldavske prestonice. Kome nije do spavanja može da osmatra naizgled jednoličan krajolik ruralne Moldavije koji zapravo deluje vrlo opuštajuće. Brzina voza nije spektakularna i iznosi oko 50-60 km/h celim putem. Tačno na vreme, nekoliko minuta nakon 9h stižemo u stanicu Kišinjev. Dočekuje nas ogromna i besprekorno čista stanica iz koje se putnik osim ka Bukureštu direktno može odvesti i do Odese, Sankt Petersburga i Moskve. Posebno je popularan voz za Odesu koji saobraća samo vikendom. Udobnim vozom moldavskih železnica moguće je napraviti dnevni izlet u Ukrajinu. U sred mira železničke stanice akvarijumi sa ribicama dodatno zbunjuju pristigle turiste. Natpis na staničnoj zgradi obaveštava da je to i „gara“ i „vokzal“ pošto osim zvaničnog rumunskog (koji neki nazivaju moldavskim) i ruski ima status priznatog manjinskog jezika i njegova upotreba je vrlo raširena. Taksi je prilično jeftin a pošto vozač ima problema sa nalaženjem ulice u kojoj nam se nalazi hotel, u cenu je uključen i kratak obilazak grada vrtoglavom brzinom.

Moldavija je zemlja sa najmanje poseta turista u čitavoj Evropi tako da posetioci uživaju u prilično neobičnoj atmosferi za današnje pojmove putovanja. Nema gužvi ispred muzeja, kliktanja fotaparata, mlataranja selfi štapovima na sve strane i turista koji zuje na električnim trotinetima. Čini se da u ovom mirnom gradu sve teče prilično usporeno i da nigde nema posebne žurbe. Tvrdnju o mirnoći potvrđuje TV dnevnik u kome se pažnja posvećuje saobraćajnoj nesreći u kojoj je džip oborio banderu kao i pljački cvećare.

Grad je teško stradao u zemljotresu krajem 1940. i u nemačkom bombardovanju u leto 1941. te je njegov veliki deo nanovo izgrađen posle rata. Centralna gradska ulica kao i glavni gradski park nose ime Svetog Stefana Velikog čiji lik krasi i sve novčanice moldavskog leja. Ovaj vladar se u 15. i 16. veku veoma uspešno odupirao Osmanskom carstvu, Ugarskoj i Poljskoj uspevajući da sačuva nezavisnost Moldavije. Takođe je bio veliki graditelj crkava i iza sebe je ostavio veliki broj zadužbina. U „njegovoj“ ulici se nalaze Parlament, zgrada Vlade Moldavije, Nacionalna opera i balet kao i jedna od važnijih turističkih znamenitosti grada – Trijumfalna kapija. Izgrađena je kao spomen na rusku pobedu u ratu sa Otomanskim carstvom 1828 – 1829. Kapija se nalazi na obodu parka u kome je i Saborna crkva. Grad se može podičiti mnogim parkovima te zelenila svakako ne manjka u Kišinjevu. Zanimljiva građevina je svakako i državni cirkus otvoren 1981. koji je nekada važio za najbolji u SSSR. Nakon što je godinama čamio zapušten polako se vraća na staze stare slave.

U Kišinjevu se može provesti par prijatnih i opuštenih dana, a može biti i dobra baza za obilazak nekoliko čuvenih moldavskih vinarija. Nedaleko od Kišinjeva nalazi se vinarija „Milešti Mici“ koja se ponosi najvećim vinskim podrumom na svetu dužine preko 200 km (od kojih je doduše tek pedesetak u upotrebi) i kolekcijom vina od preko dva miliona flaša koja se takođe smatra najvećom na svetu. Pored vina, Moldavci su ponosni i na pivo koje nosi ime glavnog grada. Pošto svakako nije pametno piti na prazan stomak, valja se dati u potragu i za gastronomskim biserima grada. Pored izgleda obaveznih modernih restorana internacionalne kuhinje, vrlo su popularni restorani domaće kuhinje. U ponudi je interesantna mešavina jela poznatih iz Rumunije i istočne Evrope – boršč, soljanka, rumunski ćevapi, šašlik, sarmice, peljmeni. Kada se sve to zaliva moldavskim vinom zaista je reč o prvoklasnom ugođaju.

Nažalost ponovo smo na železničkoj stanici i spremamo se da napustimo Kišinjev. Lokomotiva veselo brunda i čeka se zvuk pištaljke koji označava polazak. Pošto u kompoziciji fali vagon restoran u radnji na stanici se snabdevamo neophodnim potrepštinama za put. Kako se drugo oprostiti od Moldavije nego uz poneku limenku piva „Kišinjev“ dok voz zavija pitomim krajolikom.

Inspirasana hmeljnim napitkom sledeća priča nas vozom vodi u grad gde je rođena jedna od najpopularnijih vrsti piva na svetu.