„Garavko“ - nezaboravna avantura (legendarnim) vozom (2. deo)

Posle avanture po Peloponezu, vreme je da pođemo do našeg narednog cilja – planine Pelion i njenog železničkog bisera, vozića koji lokalci od milošte zovu „Garavko“ (gr. Μουτζούρης). Trenutno saobraća kao muzejski voz od gradića Ano Lehonia desetak kilometara od Volosa do planinskog sela Miljes. Do Volosa nam valja daleko putovati i sasvim neočekivano kao prevozno sredstvo biramo ništa drugo nego voz.

Sada dobro poznatom zubatom kompozicijom spuštamo se nazad do mora u gradić Diakopto gde nas čeka - autobus. Neprijatno iznenađenje dugujemo činjenici da pruga normalnog koloseka Atina – Patra nije u potpunosti završena te od grada Kiato do Patre i nazad saobraćaju autobusi u organizaciji grčkih železnica. Trenutno je pruga stigla do mesta Egio, četrdesetak kilometara od Patre, ali još nema putničkog saobraćaja. U Kiatu nas čeka voz prigradske atinske železnice koji će prevaliti razdaljinu od oko 120 km za sat i dvadeset minuta. Tokom vožnje će ponekad biti vidljiva stara pruga uskog koloseka koja više nije u upotrebi. Voz će preći i preko korintskog kanala, omogućavajući putnicima kratak pogled na spektakularne posledice graditeljskih poduhvata. Malo je poznata činjenica da je, nakon mnogih neuspešnih pokušaja od stare Grčke do 19. veka kanal konačno izgrađen 1893. posle 12 godina izgradnje pod rukovodstvom dva mađarska inženjera – Ištvana Tira i Bele Gerstera.

Nakon udobne vožnje stižemo u stanicu Larisa, glavnu železničku stanicu u Atini. Neočekivano mala stanica za grad veličine Atine nosi neuobičajen naziv pošto je početkom 20. veka voz saobraćao samo do granice sa Otomanskim carstvom - mesta Demerli (danas Paleofarsalos) u blizini Larise. Pauzu u Atini možemo iskoristiti za posetu železničkom muzeju koji se od skoro nalazi u Pireju, na mestu starih radionica za popravku i održavanje vozova (stanica prigradskog voza Lefka), a nedaleko i od čuvene luke. Stari muzej i njegova terasa na kojoj su se okupljali članovi grčkog udruženja prijatelja železnice je nažalost stvar prošlosti.

Okrepljeni i upoznati sa istorijom železnice u Grčkoj nastavljamo put ka Volosu. Od sredine maja 2019. cela pruga Atina – Solun je elektrifikovana i dizel vuča na ovoj deonici je otišla u istoriju. Vreme putovanja je sa 5h i 20min skraćeno na oko četiri časa. Kada se dovrše radovi na signalizaciji vozovi će saobraćati još brže i ova pruga će biti ozbiljan konkurent avio prevozu. Na žalost mnogih prijatelja i ljubitelja železnice redovni vozovi na pruzi Atina – Solun više neće prolaziti jednokolosečnom planinskom prugom na relaciji Bralos – Domokos. Ovaj deo pruge je osim po prirodnim lepotama bio poznat i kao usko grlo koje je bitno ograničavalo propusnu moć na ovoj važnoj deonici. Ipak, za potrebe lokalnog stanoviništva saobraćaj vozova se i dalje odvija starom prugom. Od Atine do mesta Lianokladi saobraća jedan par vozova, a nedeljom dva. Brzi putnički i teretni vozovi umesto preko planine sada jure kroz nju – tačnije kroz preko 9 km dugački tunel Kalidromo koji predstavlja najduži železnički tunel u Grčkoj i na Balkanu. Po izlasku iz tunela nas čeka još oko sat vremena vožnje do Larise.

U Larisi presedamo na lokalni voz koje će nas odvesti do 60 km udaljenog Volosa. Pruga Larisa – Volos je puštena u promet još 1884. godine kao deo nekadašnjih železnica Tesalije. Izgrađena je kao jednokolosečna, širine koloseka 1000 mm, da bi 1960. bila rekonstruisana kao pruga normalnog koloseka – 1435 mm. Trenutno su u planu dodavanje još jednog koloseka kao i elektrifikacije pruge.

Mnogim turistima Volos je poznat kao grad gde se ukrcavaju na trajekt za Skiatos, a nama će poslužiti kao odlično mesto za predah pred odlazak na vožnju garavim gvozdenim konjem. Najpoznatije obeležje Volosa je široko šetalište uz more sa velikim brojem tradicionalnih „cipuradiko“ restorana. U njima se uz raznovrsne morske mezetluke pijucka cipuro – rakija od komine. Intenzivno druženje sa grčkim specijalitetima kao i pripreme za velika železnička dela zahtevaju kratak predah kako bismo se narednog jutra odmorni uputili ka voziću.

„Garavko“, nažalost, više ne kreće sa divne stare železničke stanice Volos – početna stanica mu je gradić Ano Lehonia do koga se može brzo doći gradskim autobusom ili automobilom. Tokom vožnje će biti lako uočljivi delovi pruge na trotoaru pored puta. Koga ne zanima samo železnica, sa druma će moći da primeti „Herkulesa“ u svetu industrije - jednu od najvećih cementara u Evropi. U Volosu se takođe proizvode u Grčkoj veoma omiljeni gazirani sokovi „Epsa“ a put ka voziću nas vodi pored ove fabrike. Stara stanica Ano Lehonia je rekonstruisana i u punom sjaju dočekuje putnike.

Tačno je 10 sati i pisak lokomotive označava polazak kompozicije. Iako veoma podseća na parnjaču lokomotiva koja vuče naš voz to zapravo nije – u pitanju je dizel lokomotiva nemačke fabrike „Schöma“ koju su vešti dizajneri prerušili u parnjaču. Kameleon lokomotiva obično vuče četiri vagona u koje može da se smesti ukupno stotinak putnika. Zanimljiva činjenica je da se vesela kompozicija se kreće po koloseku širine 600 mm. Ovako uzan kolosek je prilično neobičan za putničke železnice dok se nekada mogao naći na plantažama šećerne trske u tropskim zemljama.

Izgradnja pruge je započela 1892. i prvi deo od Volosa do Ano Lehonie je završen 1896. Za produžetak linije do Miljesa stanovnici Peliona su čekali do 1903. godine. Glavni inženjer na izgradnji pruge bio je Evaristo di Kiriko, otac čuvenog italianskog slikara Đorđa di Kirika koji je rođen u Volosu. Uspomene na detinjstvo uz prugu i njene graditelje sačuvao je i na svojim slikama. Saobraćaj na pruzi su zaustavile mere štednje grčkih železnica 1971. Na srećan nastavak priče čekalo se sve do 1996. kada je deo pruge ponovo otvoren za saobraćaj, ovaj put kao turistička železnica. U letnjim mesecima vozić saobraća svakog vikenda dok je van sezone red vožnje dosta proređeni vozi samo u posebnim prilikama.

Vozić lagano vijuga i započinje svoj uspon uz brda Peliona. Najveća brzina mu je oko 20 km/h te se zaista može opušteno uživati u krajoliku. Vagoni su prilično mali i tesni zbog uskog koloseka te su otvorene platforme na krajevima vagona najbolja mesta za vožnju. Vetar prijatno hladi ali, nažalost ljubitelja železnice, nema gustog dima, gareži i mirisa karakterističnog za parne lokomotive. Putnici uživaju u vožnji između stabala borova i nepreglednih maslinjaka dok se pruža pogled na vode Pagasteičkog zaliva. Lokalno stanovništvo često parkira svoje pikapove suviše blizu pruge, ali to retko dovodi do problema zbog sporog kretanja voza i poznavanja reda vožnje. Voz uspori, vozač užurbano preparkira i putovanje se lagano nastavlja.

Jedina usputna stanica na pruzi je Gacea. Voz tu pravi kratku pauzu koja se može iskoristiti za okrepljenje u lokalnoj taverni, ali i za nabavku domaćih specijaliteta poput maslinovog ulja ili origana. Kako se vožnja nastavlja tragova civilizacije je sve manje a putovanje sve zanimljivije. Pred sam kraj vožnje kompozicija prelazi preko kamenog mosta koji je nazvan po graditelju pruge di Kiriku. Iako je most prav, pruga na njemu je zapravo u krivini. Nakon sat i po vožnje se stiže u Miljes. Svojevrsna atrakcija je i okretanje lokomotive pred povratak za Ano Lehoniu. Okretnica je na ručni pogon te uglavnom i putnici priskoče da pomognu. Povratak voza je u 15h a do tada možemo obići selo prepoznatljivo po crkvi iz 1741. i prezalogajiti nešto u brojnim tavernama.

U zavisnosti od godišnjeg doba, nastavak putovanja nas može odvesti u obližnji ski centar ili na neku od mnogobrojnih plaža. Mi ćemo se na kratko oprostiti od sunčanog juga pošto nas sledeća priča vodi na sever Evrope u potragu za Daglasovom čeličnom pticom.

Autor: Mihailo Popesku