Bejrut – arapsko „ostrvo“ slobode (1. deo)

(„U Bejrutu ništa nije konstantno. Naročito ne snovi. Ali nije ni očaj. Bejrut je grad koji se voli i mrzi hiljadu puta dnevno. Svaki dan. To je iscrpljujuće, ali i divno...”)

Nasri Atallah

Intro

Za Bejrut znam odmalena. Bio sam jedan od onih klinaca kojima je atlas bio omiljena knjiga. Opčinjen zastavama država, njihovim glavnim gradovima, rekama i planinama, kupovao sam svaki od onih (u to vreme popularnih) krugova za lako i zabavno učenje geografskih fakata, čim bi se pojavio u školskoj knjižari. Među stotinama država i zastavica Evrope, Azije i Afrike, jedna crveno-bela sa zelenim drvcetom mi je posebno skretala pažnju. Možda zbog Zvezde, a možda i zato što je među gomilom geometrijskih oblika, petokraka, kruna i zvezdica, zeleno drvce bilo neobičan i drugačiji simbol. Godine su prošle dok nisam saznao da to drvo nije novogodišnja jelka nego kedar, autohtoni četinar i nacionalni simbol Libana.

Otprilike u isto vreme se na TV-u često spominjao glavni grad ove države, Bejrut, u kontekstu novog rata koji je počinjao u toj zemlji. Bila je to 2006. godina. Nije prošlo mnogo ni od ratova i sukoba na našim prostorima, pa se nisam preterano uzrujavao zbog dešavanja na dalekom Bliskom istoku, prihvatajući ih, nažalost, kao „normalna“. Palestina, Izrael, Jaser Arafat, Golanska visoravan, pojas Gaze, šiiti, suniti, Hezbolah i Fatah - sve su to termini koji su se svakodnevno provlačili u vestima otkad znam za sebe. Elem, ratni konflikti u Libanu završeni su, srećom, već posle mesec dana, uspostavljen je mir, a život nastavljen svojim tokom.

Da mi je neko u to vreme rekao da ću samo desetak godina kasnije šetati prašnjavim ulicama tog Bejruta, kupati se u Sredozemnom moru, pohoditi drevni Biblos i Balbek, jesti šavarme i falafele do iznemoglosti i „prošvercovati“ sadnicu tog čuvenog libanskog kedra u avion za Beograd, malo je reći da bih se samo nasmejao. Ali život je čudesan, pa je tako jedno sasvim slučajno beogradsko poznanstvo sa vršnjakom iz Bejruta pretvorio u veliko obostrano prijateljstvo čija je kruna bila odlazak na libansku svadbu u Bejrut, u svojstvu počasnog gosta.

Pripreme za put

Srbija je već uveliko bila u šengen-zoni, ali vize za većinu azijskih zemalja bile su neophodne, kao i danas. Pozivnica za svadbu i garantno pismo mog domaćina bili su sasvim dovoljna dokumentacija da vizu dobijem bez ikakvih poteškoća. Međutim, i pored toga nepremostivu prepreku moglo je predstavljati eventualno postojanje izraelskog pečata u mom pasošu, jer arapske zemlje decidirano ne dozvoljavaju ulaz putnicima koji su posećivali Izrael (iz tog razloga izraelski graničari turistima pečate „udaraju“ na listu papira). Takvo pitanje službenika u libanskoj ambasadi me je iznenadilo, ali kako nikada do tad nisam putovao po Bliskom istoku, razloga za strepnju nije bilo te se simpatična i neobična viza ispisana arapskim pismom posle par dana našla u mom dokumentu.

Ako se ne varam, tada još uvek nije postojala direktna avio-linija između Beograda i Bejruta, a ako i jeste bila je značajno skuplja od low-cost varijante Pegasus-om, sa presedanjem u Istanbulu. Pretpostavljam da je i danas tako. Let avionom i posmatranje Zemljine površine iz vazduha je samo po sebi, za mene geografa (kojim sam u međuvremenu postao), avantura svoje vrste. Od uzletanja sa „Tesle“, raznobojnih sremskih njiva i šumadijskih brežuljaka koje je avion ubrzo ostavio za sobom, do nesagledive urbane džungle kakvom se čini Istanbul iz vazduha, moj nos je neprekidno bio zalepljen za prozorče aviona. Isto tako i nakon kraće pauze prilikom presedanja, kada je avion za Bejrut preletao Kipar i modro plavi Mediteran. A kada je pilot saopštio da uskoro slećemo na aerodrom „Rafik Hariri“ i da je napolju „prijatnih“ 36 stepeni, nastupio je novi talas uzbuđenja.

Prvi utisak o Libanu

Susret na aerodromu sa prijateljem kog nisam video dobrih 6 - 7 godina bio je vrlo srdačan. Na njegovo „gde si BRE“ na čistom srpskom, odgovaram sa „marhabaan khayye“ na libanskom. Grlimo se i pozdravljamo, razmenjujemo par rečenica na engleskom (jer smo obojica naučili ipak samo par fraza iz jezika ovog drugog), izlazimo sa aerodroma, sedamo u kola i krećemo ka njegovoj kući, a mom smeštaju tokom predstojećeg dvonedeljnog boravka u Libanu. Moj domaćin živi u jednom prigradskom naselju više Bejruta, koje se zove Mansuri (Mansourieh), do kog se od aerodroma putuje nekih 45 minuta kroz doslovno čitav grad.

Prvi utisak o Bejrutu je haotično odvijanje saobraćaja kroz 4 kolone vozila iako postoje samo dve predviđene trake (ovim se može objasniti činjenica da je gotovo svaki automobil „očešan“ sa sve četiri strane). Dovikivanje i dobacivanje kroz otvorene prozore, masovno telefoniranje za volanom, „uletanje“ u traku i pritiskanje punog gasa čim se ukaže parče od 50 metara čistog puta, čini da na momenat pomislim kako sam bezbedniji u avionu na 8 000 metara visine, nego na bejrutskim ulicama. Ipak, čovek vrlo brzo shvati da je ovakva vožnja neka vrsta lokalnog folklora i da nema razloga za brigu (barem dok vas vozi neko domaći). U saobraćajnom špicu, koji traje manje više tokom celog dana, pilotovih „prijatnih“ 36 stepeni su sve samo ne to, tim pre što je vlažnost vazduha pored mora vrlo visoka pa je subjektivni osećaj takav kao da je napolju bar 50 stepeni… U hladu.

Grad je moderan, bučan, prašnjav. Kao i Beograd, mnogo puta rušen i obnavljan, pa nema nekog posebnog arhitektonskog sklada, osim u downtown-u koji bi trebalo da posetim u narednim danima. Koliko uspevam da vidim usput, ljudi su odeveni savremeno, izuzev žena koje iz kulturoloških i religijskih razloga nose marame i burke. Voze se dobra kola. Reklame na modernim zgradama svedoče o postojanju predstavništava najvećih svetskih kompanija. Tu su i američke i francuske zastave. Ama baš ništa ne ukazuje da se nalazim u zemlji koja je sa tri strane okružena krvavim ratom (u Siriji), a sa čevtrte zatvorenom granicom prema Izraelu, te koja je i sama bila poprište ratnih sukoba u više navrata tokom 20. veka. Ništa, osim do zuba naoružanih vojnika i patrola koje se povremeno ukažu na nekim važnim strateškim tačkama, tek toliko da se podsetim da sam ipak došao na lako zapaljivi Bliski istok.

Gostoprimstvo

Ko je putovao arapskim zemljama zna da ljubaznosti i gostoprimstva među ovim narodima ima na pretek. Već prvog dana svog boravka u Libanu upoznao sam kompletnu familiju svog prijatelja, sestre i zetove, rodbinu iz Kuvajta i Jermenije, čak i komšije. Kao što to obično biva nakon puta, posle kraćeg predaha uz popularno libansko Almaza pivo, seda se za sofru i uz prijatno ćaskanje počinje prava gozba.

Na trpezi malo toga izgleda poznato – od mezetluka koji čine tabule i fatuš (salatice od sitno seckanog svežeg povrća), planinski hleb lavaš pripreman po staroj recepturi i čuveni humus namaz, preko sarmica od vinove loze i plavog patlidžana, te svojevrsnih kibeh uštipaka, do lokalnih specijaliteta od jagnjećeg i pilećeg mesa, uz koje ide mnogo luka, limunovog soka i karakterističnih istočnjačkih začina (među kojima naročito dominira zatar). Jedini poznati ukus bila je baklava, tradicionalni istočnjački dezert, da bi nakon toga usledilo novo iznenađenje – kafa sa ukusom mente koji potiče od lokalnog začina kardam.

Od mnoštva novih ukusa, teško uporedivih sa onim na koje sam navikao čitavog života, receptori se zbune pa nisam bio siguran da li mi se libanska hrana zapravo sviđa ili ne. Autentična svakako jeste, ali za konačan sud moralo je proći još nekoliko dana (sviđa mi se). Nakon živopisnog leta, „lude“ vožnje, egzotične „klope“ i upoznavanja sa nestvarno srdačnim i neposrednim ljudima, utisak je već istog dana bio da je putovanje u potpunosti uspelo.

Ipak, ono najbolje, uključujući obilaske turističkih atrakcija i libansku svadbu, je tek trebalo da usledi u narednim danima…

Nastavlja se…

Autor: Jossie Geographer