Šaban Bajramović: od šibicarenja do Gandijeve | Staro(beo)gradske priče

Šaban Bajramović (1936-2008) rođen je u Nišu, u siromašnoj mnogočlanoj romskoj porodici. Otac mu je bio ulični čistač cipela, a majka povremeno radila kao čistačica u duvanskoj industriji i gatala po okolnim selima. U takvim uslovima završio je samo četiri razreda osnovne škole i bio primoran da radi i snalazi se u životu.

Šibicarenje po ćoškovima bilo je njegova glavna „zanimacija“ sve dok sa 18 godina nije otišao u JNA. Reklo bi se možda - tipična priča. Iz JNA je ubrzo, zaljubivši se, pobegao. Bio je optužen za dezerterstvo i akt protiv države, pa je osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku. Izjavivši „Ne možete vi mene da osudite kol'ko ja mogu da izdržim“, takoreći sam sebi je preinačio kaznu u 5 godina zatočeništva na zloglasnom ostrvu.

Ipak, za vreme robije, Šaban je u sebi otkrio talenat koji će u narednim decenijama pokoriti svet. Ili barem onaj deo sveta koji poštuje bluz, džez, soul i ciganske tonove, koje je Šaban tako maestralno kombinovao. O njegovom muzičkom radu sve je već dokumentovano - 20 albuma i preko 50 singlova, saradnja sa brojnim svetskim zvezdama, „Đelem, đelem“ kao usvojena himna svih Roma na svetu i konačno, naslov Kralja ciganske muzike od strane Nehrua i Indire Gandi lično.

Šabana Bajramovića tokom pedesetogodišnje karijere pratile su brojne anegdote među kojima i neke u potpunosti neproverene, pa se mogu podvesti i pod urbane legende.

Jedna od njih kaže da je Šaban zapravo „slabije stajao“ sa slovima i da je to razlog što je potpisao ekstremno nepovoljan ugovor sa jednom diskografskom kućom, zbog koje je ostao uskraćen za veliku zaradu koja je možda mogla rešiti i životno pitanje njegove mnogobrojne porodice.

Naredna anegdota ne ide u prilog prvoj, a to je zapravo tvdnja samog Šabana da je tokom robije pročitao više od dve hiljade knjiga, koje su ga inspirisale na tako bogato stvaralaštvo tokom karijere.

Bilo kako bilo, činjenica je jedino da je njegov talenat bio nesporan. Novac koji je zarađivao u velikim količinama odlazio je na kocku i alkohol. Ipak, znao je i da „zaradi“. Pričalo se da se Šaban Bajramović devedesetih godina, za vreme ratova u Jugoslaviji, sa porodicom otisnuo u Nemačku prijavivši se kao politički azilant. Nemačka je u to vreme primala izbeglice i nacionalne manjine, dodeljujući socijalnu pomoć koja je za naše prilike u to vreme podrazumevala basnoslovan novac, otprilike hiljadu maraka po osobi. Kada se saberu supruga i četiri kćerke i pomnože sa nekoliko meseci, jasno je da se u Niš vratio sa malim bogatstvom. Ipak, sve to kod njega nije dugo trajalo.

Kako nikada nije radio za platu, tako nikada nije ostvario ni pravo na penziju i starost je dočekao živeći od pomoći malobrojnih preostalih prijatelja i sitnih honorara na račun stare slave. Smatrao se prevarenim i iskorišćenim od strane mnogih poznatih muzičara, reditelja i izdavačkih kuća.

Teško bolestan, čovek koji je obišao i na svojevrstan način pokorio planetu, umro je ogorčen, ali kako to ciganima priliči - i srećan. Samo nekoliko dana nakon smrti britanski Guardian objavio je tekst o njemu. Prijatelji i kolege odužili su mu se spomenikom na niškom keju, a grad Niš ulicom koja po njemu nosi ime.