Beogradski DOK - festival koji dokumentarcima daje zasluženo mesto

Međunarodni festival dokumentarnog filma DOK je prestižna manifestacija posvećena promovisanju dokumentaraca. Festival okuplja filmske stvaraoce, profesionalce i ljubitelje ovog žanra iz zemlje i inostranstva. Program uključuje najnovije, najzanimljivije i najinovativnije filmove iz sveta dokumentarne produkcije.

Cilj festivala je ne samo da bude platforma za dokumentariste iz celog sveta, već i da doprinese razvoju filmske umetnosti i promoviše društveno angažovane teme kroz dokumentarni film.

DOK festival je pokrenut 2019. godine, a održava se krajem januara i početkom februara. Festival organizuje “Zero production” uz tehničku podršku MTS dvorane.

Glavne karakteristike festivala

DOK je nastao sa idejom da publici ponudi najnovija ostvarenja iz oblasti dokumentarnog filma. Program festivala čine pažljivo selektovani filmovi po meri gledalaca, koji se premijerno prikazuju u Srbiji. Sastoji se iz filmova podeljenih u glavni i takmičarski program.

Enter DOK je takmičarska selekcija u okviru koje se dodeljuju - nagrada publike i nagrada žirija publike sastavljenog od tri ljubitelja filma koji biraju najbolji debitantski film. Upravo po tome se ovaj festival razlikuje od ostalih, što ne postoje “industry nagrade” dodeljene od žirija filmskih profesionalaca, već su to nagrade koje se zasnivaju na ocenama žirija publike i glasovima publike. Sam festival je tako koncipiran da se obraća generalnoj publici koja dolazi u bioskope “po difoltu”.

Otvaranje DOK festivala uglavnom je rezervisano za filmove velikih reditelja, koji su imali premijere na festivalima A kategorije. Enter DOK se sastoji od 6 debitantskih dokumentarnih filmova obično mladih autora, od kojih su neki pobednici svetskih festivala dokumentarnih filmova. Glavni program je rezervisan za filmove velikih produkcija i velikih autora.

DOK veruješ, DOK voliš, DOK gledaš

Prema rečima umetničkog direktora DOK-a Igora Toholja, na pitanje koliko je teško napraviti selekciju filmova, “izbor je ogroman”. Naročito na festivalima koji imaju markete filmova, pored takmičarskog dela. Na primer, festival u Solunu na svom “marketu” ima više od 400 filmova.

Tokom godine organizatori pogledaju više stotina dokumentaraca, pa navode da je to sa jedne strane frustrirajuće, ali sa druge zabavno, jer čovek “uroni” u taj svet koji je duboko ukorenjen u stvarnosti. Svaki dobar dokumentarni film predstavlja realnost, prelomljenu kroz vizuru autora.

Festival obično traje četiri dana i ima više projekcija tokom dana u sali 6 MTS dvorane. Cene karata su od 500 do 800 dinara, i mogu se kupiti na biletarnici Dvorane ili online na sajtu mtsdvorana.rs.

Drugi o DOK festivalu

Međunarodni festival dokumentarnog filma DOK je stekao reputaciju kao jedan od važnijih kulturnih događaja u regionu, a mnogi poznati filmaši, novinari, kulturni radnici i publika iznosili su mišljenje o njegovom značaju.

Filmaši i producenti često ističu da DOK pruža odličnu platformu za prikazivanje radova koji možda ne bi imali priliku da budu predstavljeni u većim, komercijalnim festivalima. Iako fokusiran na dokumentarni film, festival se smatra važnim forumom za promociju kreativnih i inovativnih filmova koji se bave društvenim, političkim i kulturnim temama.

Selekcijom filmova DOK pomera granice

Publika i novinari često naglašavaju da je DOK specifičan jer ne prikazuje samo komercijalne ili "lakše" dokumentarce, već i filmove koji se bave ozbiljnim temama, koji pomeraju granice i istražuju nepoznate aspekte stvarnosti. Zbog toga, festival je vrlo cenjen među filmofilima i ljubiteljima dokumentarnih filmova.

Kritičari često govore o DOK festivalu kao o "prozoru u svet" kroz koji publika može da stekne uvid u teme i probleme koji su možda zanemareni u mejnstim medijima. Zbog svoje tematske dubine i pristupa različitim društvenim pitanjima, festival je često nagrađivan i od strane filmskih kritičara.

Međunarodni gosti i predstavnici drugih festivala hvale DOK festival zbog njegovog uticaja na lokalnu filmsku industriju, kao i zbog toga što pruža mogućnost razmene ideja među filmašima iz različitih zemalja, naročito sa Balkana.

Dokumentarci koji su napravili razliku

Mnogi dokumentarni filmovi podstiču na razgovor, bilo da se radi o socijalnoj pravdi ili klimatskim promenama. Ipak, ta diskusija uglavnom nestaje nakon mesec dana ili dve do tri strastvene debate.

Ovih nekoliko filmova nisu samo naveli ljude da pričaju – oni su podstakli sudske žalbe, revizije politike, pa čak i promene menija brze hrane. Evo kako je svaki od njih napravio pravi, opipljiv uticaj koji se oseća i danas.

Titicut Follies (1967) je uznemirujući dokumentarac Frederika Vajzmana iz 1967. o maltretiranju pacijenata u državnoj bolnici Bridžvoter u Masačusetsu za duševno obolele. Bio je zabranjen — navodno u interesu prava tih pacijenata na privatnost. Iako je samo ograničen broj ljudi gledao film između 1967. i 1991, on je i dalje zaslužan za zatvaranja ili reforme nekoliko velikih psihijatrijskih bolnica.

The Thin Blue Line (1988) Errol Moris je u ovom dokumentarcu o istinitom zločinu iz 1988. ubacio nove dokaze i svedočenja protiv Rendala Dejla Adamsa, osuđenika na smrt, optuženog za ubistvo policajca. Njegov kontraargument je bio toliko ubedljiv da je pomogao da se poništi Adamsova osuda, samo nekoliko dana pre nego što je trebalo da bude pogubljen.

Bowling for Columbine (2002) je Oskarom nagrađeni dokumentarni film koga je napisao, producirao, režirao i pripovedao Majkl Mur. Film istražuje uzroke masovnih pucnjava i širi odnos Amerike sa oružjem. U njemu se Mur suočava sa rukovodiocima “Kejmarta” zbog prodaje vatrenog oružja i municije. Rezultat filma je da je kompanija objavila da će prestati da prodaje metke u svim svojim prodavnicama.

Super Size Me (2004), manje od dva meseca nakon što je dokumentarni film Morgana Spurloka premijerno prikazan na filmskom festivalu u Sandensu, Mekdonalds je najavio kraj “super-veličine“ (super-sizing). Korporacija brze hrane je tvrdila da ta odluka nema nikakve veze sa Spurlokovim grotesknim Big Mac-om, ali s obzirom na to koliko je brzo usledila reakcija, niko nije poverovao.

The Cove (2009) u vezi sa kojim neki postavljaju pitanje koliko je film zapravo uticao na lov na delfine u japanskom gradu Taiji. Ova praksa traje i danas, ali je broj uhvaćenih delfina širom zemlje definitivno opao, sa 23.000 u 2009. na manje od 6.000 u 2015. Svetsko udruženje zooloških vrtova i akvarijuma takođe je suspendovalo svoju japansku filijalu zbog prihvatanja delfina iz lova u Taiji. Ovaj potez primorao je ogranak da formalno zabrani članovima da kupuju ili izvoze bilo kakve delfine iz Taiji pogona.

Lost Paradise Trilogy (1996 - 2011) nije samo privukla veliku pažnju na slučaj ubistva “Trojica” u Zapadnom Memfisu (suđenje trojici tinejdžera optuženih za ubistva u maju 1993. i seksualno sakaćenje trojice dečaka), već je optuženima donela podršku slavnih. Džoni Dep, Piter Džekson i Edi Veder lično su donirali milione dolara da pomognu Demijenu Ekolsu, Džejsonu Boldvinu i Džesi Miskeli Mlađem da ulože žalbu na presudu. I uspelo je, jer su trojica muškaraca puštena 2011, nakon što su odslužili više od 18 godina zatvora.

The Invisible War (2012) Kirbija Dika nudi mučan pogled na način na koji se slučajevi silovanja u američkoj vojsci pogrešno vode. Samo nekoliko dana nakon što ga je pogledao, ministar odbrane Leon Paneta najavio je promenu politike u načinu na koji se istražuju ovi zločini. Ovo je bilo pre nego što je dokumentarac uopšte objavljen. Nakon njegovog debija, jedan od generala prikazanih u filmu je smenjen, političari poput Kirsten Gilibrand predložili su još radikalnije promene politike, a Pentagon je uveo dva nova programa za “promenu kulture“ u vezi sa optužbama za silovanje.