Veliko ratno ostrvo ili kako je rat oblikovao beogradsku adu?! | Staro(beo)gradske priče

Veliko ratno ostrvo je, moglo bi se reći, svojevrsna oaza našeg glavnog grada. Nešto poput Central Parka u Njujorku ili Englišer Gartena u Minhenu. Svakako ne po stepenu pejzažnog uređenja, već kao mesto na kome sva gradska buka momentalno prestaje i ustupa mesto tišini i zvucima prirode.

Među tim zvucima dominira cvrkut ptica koje su na ostrvu prisutne sa više od 160 različitih vrsta. Neke od njihe se ovde gnezde i žive tokom cele godine, druge samo prezimljuju, dok je trećima Veliko ratno ostrvo samo odmorište na putu ka toplijim staništima na jugu. Stoga je Veliko ratno ostrvo proglašeno predelom izuzetnih odlika i svojevrsnim prirodnim rezervatom. Gotovo je neverovatno da se ovakvo mesto nalazi nepun kilometar udaljeno od beogradske asfaltne „džungle“, a od iste je deli samo reka i to ne jedna.

Veliko ratno ostrvo nalazi se na samim stavama Save i Dunava, rekama kojima ujedno i duguje svoje postojanje. Hiljadama godina, Dunav i Sava teku svojim koritima noseći ogromne količine rečnog nanosa koji, prirodno, gomilaju na svom dnu i obalama odn. mestima na kojima snaga matice slabi. Na mestu na kome se dodiruju, a to je beogradsko „Ušće“, zajedno sa velikom količinom vode, spaja se i značajna količina nanosa u vidu podvodnog rečnog spruda koji u nekom trenutku izranja iznad površine vode i postaje rečno ostrvo, takozvana ada, a koje je vremenom raste i dostiže dimenzije kakve ima danas.

Ipak, evolucija ovog ostrva nije bila baš tako jednostavna. Kao i svaki rečni sprud, Veliko ratno ostrvo menjalo je svoj oblik. U periodu visokih voda, reke bi spirale i „otkidale“ pojedine delove ostrva, sačinjene od finog rastresitog peska i mulja i odnosila ih nizvodno. S druge strane, u sezoni niskog vodostaja taloženje nanosa bilo bi intenzivnije pa je ostrvo „raslo“. Ovakav geomorfološki razvoj ostrva i njegova nestabilna forma trajali su do Drugog svetskog rata. A onda su se stvari promenile...

Malobrojni očevici sećaju se danas da su dva nemačka šlepa tokom jeseni 1944. godine naletela na podvodne mine u predelu Velikog ratnog ostrva. Oba broda potonula su relativno brzo, a samo mesec dana kasnije uočeno je da je ostrvo postalo, do tada, neuobičajeno stabilno.

O čemu se radi?!

Potopljeni brodovi postali su neka vrsta sidra za Veliko ratno ostrvo - velika prepreka na putu rečnog nanosa koja je znatno ubrzala njegovo taloženje. Sa povećanjem mase ostrva, spore ravničarske reke nisu više imale dovoljnu snagu da otkidaju njegove delove i ostrvo je postalo stabilno. Brodovi su, veruje se, čak skrenuli i maticu Dunava koja je nekada išla rukavcem u kom se danas nalazi Malo ratno ostrvo (a koje tada nije ni postojalo). kako nisu remetili plovidbu, a usled ekonomske neisplativosti, brodovi iz Dunava nikada nisu izvađeni. I danas se nalaze pod Ratnim ostrvom, izgubljeni u nanosu Dunava i Save. Vremenom, na plodnom tlu i sa obiljem vode, počela je da raste i bujna vegetacija, trava i drveće koje je svojim korenjem vezivalo pesak i tlo. Stabilnosti ostrva verovatno je doprinela i izgradnja đerdapske brane na Dunavu 60-ih godina prošlog veka, jer je stvaranjem Đerdapske akumulacije brzina toka Dunava kroz Đerdapsku klisuru znatno smanjena, a to smanjenje osetilo se i uzvodno.

Tako je Veliko ratno ostrvo konačno zauzelo poziciju koju i danas ima. U vreme ekstremno visokih ili niskih vodostaja, gotovo neprimetno, ono se i dalje morfološki menja i evoluira.

Osim Lida, tradicionalne i omiljene plaže Zemunaca, danas je u privatnoj režiji, taksi čamcima, ili pak organizovanim turističkim turama, moguće obići čitavo ostrvo. Ekološke pešačke ture u trajanju od 2 časa, u pratnji vodiča, organizuju se tokom jula i avgusta, svakog utorka i petka sa početkom u 11 časova. Pešačka tura počinje i završava se na Lidu, do koje je moguće stići brojnim taksi brodićima koji polaze sa zemunskog keja. U letnjim mesecima, tokom kupališne sezone, na ostrvo je moguće stupiti i preko pontonskog mosta.