Pogled sa ukusom na vrhu Košutnjaka

Beograd je oduvek stremio svojim vrhovima. Tako će, nekada davno, Zvezdara dobiti ime po Opservatoriji smeštenoj na vrhu brda sa koga su se najbolje videle zvezde nad gradom... Avala će biti dominantna tačka koja je natkrilila varoš... A Košutnjak?!

Pa, za njega se već vezuje posebna priča...

Na vrhu najveće beogradske šume, nekada nastanjene prelepim košutama po kojima je i dobila ime - Košutnjak je dobio svoj sjajni dragi kamen. Ova priča posvećena je upravo njemu - „Rubinu“, elitnom restoranu koji je već 40 godina simbol beogradskog ugostiteljstva, spoja sjajne kuhinje i još sjajnijeg pogleda.

Već decenijama sve u ovom restoranu počiva na tradiciji i diskretnom sjaju. Od ugleda, koji ljubomorno čuva gotovo četiri decenije, preko menija i usluge, do jedinstvenog „pogleda sa ukusom“ u kojem bez daha ostaju i Beograđani i njihovi gosti.

Kako je sve počelo?

Restoran „Rubin“ otvoren je sada već davne 1981. godine. Otvorio ga je ugostitelj Mihajlo Vukadinović, zvani Miša.

Miša je stasao na način na koji su morali da odrastu mnogi iz njegove generacije - još kao dečak počeo je da služi jednu imućnu porodicu u Župi aleksandrovačkoj, postepeno sticajući životna i zanatska iskustva i marljivo ih uklapajući u mozaik života koji će i njega sačekati kad bude u punom zamahu.

Privilegiju da uči od legendarnog Ace Devetke posle je slikovito opisivao kroz istinitu priču. Govorio je kako je svaki ispit morao da polaže više desetina puta, ali je doživeo dan kada mu je veliki učitelj rekao kako „pred njegovih četrdeset specijliteta velikani evropske gastronomije moraju da stanu mirno“. Tog trenutka dobio je blagoslov da se osamostali i da se hvali kako je bio Acin đak.

U vreme kada je dosegao najveći ugled, pričalo se po varoši kako je baš on, Miša, posle Ike Kursulića najbolji ugostitelj u Beogradu, ali je ovaj skromno odgovarao kako „poznaje i bolje“.

Viteška vremena...

Priča počinje pre više od četrdeset godina kada, došavši u Beograd, Miša odlučuje da otkrije gde su zaista upereni prsti njegove sudbine. Prethodno radeći na „bezbroj mesta“, otvara kafanu romantičnog imena „Mali raj“ na putu ka Pančevu, da bi, najzad, osamdesetih godina dobio priliku da započne posao u sopstvenoj radnji.

Njegovi naslednici sa ponosom pokazuju dedin papir na kojem precizno pišu imena 53 prijatelja kod kojih se Mihajlo zadužio kako bi skupio novac za otvaranje kafane. Kako je posao počeo da se ostvaruje i zahuktava, tako bi pored svakog imena osvanula oznaka kako je dug isplaćen. I tako do poslednjeg.

Kažu da je mnogima nudio dodatnu kamatu u znak zahvalnosti što su mu pomogli kada mu je bilo teško, ali niko za to nije hteo ni da čuje. Bila su to neka drugačija - viteška vremena.

„Kafana je svetinja, a gost – bog“

Četiri decenije kasnije ovaj restoran je uveliko simbol porodičnog susreta, lepih druženja i - pogleda, koji posmatrača uvodi u lepotu Beograda i užitak kada se neko nađe iznad ovog njega.

Tražeći valjan opis uloge kafane u srpskom društvu, neprevaziđeni Momo Kapor je jednom ovu nacionalnu instituciju uporedio sa grčkim trgovima, agorama, na kojima su antički mudraci vodili bezbrojne mudračke debate.

Taman to je bio motiv koji je svojevremeno opredelio Mišu Vukadinovića da opredmeti i oplemeni jedno takvo mesto – kafanu Rubin, kako bi nastavila tu tradiciju.

Njegov moto je bio da je „kafana svetinja, a gost – bog“.

Kako je govorio svojim naslednicima i onima koji su želeli da se ostvare u ugostiteljskom poslu, to je bio i zakon njegovih učitelja, od Mike Šilje do Ace Devetke.

Iako neke misli velikog barda ugostiteljstva deluju naizgled jednostavno, treba ih dvaput pročitati. A on je govorio: „Ima da uslužiš gosta da bude sit, zadovoljan, da ti posle kaže hvala i da te poštuje!“.

Kuća, majka i kafana

Kada upitate muškarce da li je kafana dobro mesto, sigurno će vam sa lakoćom odgovoriti potvrdno, dok će ženski odgovori biti „malo“ drugačiji.

Kafana o kojoj sada pričamo jeste nešto drugo.

Ako se vratimo u stara vremena, decenijama je postojalo pravilo da se pravi domaćin i otac porodice upravo nedeljom „dokazuje i pokazuje“ u kafani, kada izvede celu porodicu na nedeljni ručak. Običaji su bili jasni: posle oblačenja bele, svečane košulje i odela, Otac (sa velikim „O“) vodio bi decu i njihovu Majku (sa velikim „M“) na ručak. Bio je to i jedan pokazatelj poštovanja prema ženi, koja tog nedeljnog dana ne bi trebalo da ulazi u kuhinju, da bilo šta sprema a još manje da pere.